Nga Fahri XHARRA/
Ne duhet të dimë se çka shkruhet për ne ne , pa marrë para syshë ardhjen : o për të ke o për të mirë. Duhet të dimë për shumë arsye , të vetëdijesohemi se nuk jemi në tapetin e kuq të popujve që bota “shastriset” për ne,nuk jemi në listën e vendeve që iu kishte propozuar dikush dikujt  si  vendin e dytë për jetesë pas vendlindjes . Por nisur nga propaganda serbe ne jemi :” përzierje e komponentëve te ndryshëm etnik apo përzierje e kulturave serbe. Me emrin qe ia dhanë kombit të tyre të ri , shqiptarët përmenden së pari në shek.11 pas Krishtit me etnonimin Albanët e apo Arbanët (Ферјанчић 1988 ). Erdhën si barinj kështu që gjetjet arkeologjike për shqiptarët janë shumë të vështira- nuk janë të njohur për vendbanimet e tyre të përhershëm e as profesionet e tyre , por nëse kërkohet diçka për ata  , atëherë duhet kërkuar nëpër bjeshkë apo male ne varret e tyre të pa identifikuara. Barinjtë e kohërave të dikurshme mu si Hunobulgarët apo fiset e pastra hune nuk janë të njohur nga poçeria e tyre , të cilat zakonisht gjenden në vendbanime  ,por atyre duhet përcjellur lëvizjet , migrimet dhe vendet e ndryshme të vdekjes; ashtu edhe shqiptarëve; larg vendit të tyre të lindjes , larg vendit të tyre amzë.
Burimet e shkruara dhe gjuha e tyre tregon për prejardhje të ndryshme të fiseve shqiptare nga të cilat i njohim  Arbanet (Шиптара ) dhe  Mirdites (Мардаита ) e që të dërgojnë në Azinë e mesme nga Kaukazi e deri në Siri .  (arheolog Djordje Jankovićhttp://www.rastko.rs/rastko/delo/11620).Të kotë e ke të bisedosh me serbet ne takime ndërkombëtare nëse nuk iu përplasë për fytyre këto trillime të zakonshme sllave. .
Unë dhe mbarë populli nuk  mundemi që në këtë kohë të dëgjojmë se çka flitet për ne mediumet e hapura ; vetëm mund ta paramendojmë   se çka bisedohet , shkruhet ,postohet për ne qarqe të mbyllura dhe vendim marrëse.  Ndoshta edhe politikë bërësit tonë nuk e dine sepse edhe sikur ta dinin nuk kanë “gojë “ për të folur .E ata që i përcjellin janë të përzgjedhur mu nga ata që shumë pak dine.

Çka tjetër thuhej , në prag të bisedimeve për statusin e Kosovës , deri në vitin 2008;  “ Po kalojnë shekujt dhe ne tokat tona ( Serbe  fxh) në Kosmet ( Kosovë fxh) “ llogorojnë” ( pra , jo të përhershëm) shqiptarët , të cilët shumohen e terrorizojnë pravosllavinë ( ortodoksizmin serb) , Tani kur këta po e kërkojnë pavarësinë thirren ne dy çështje se janë autokton e çka nuk është e saktë sepse po këta me imagjinatat e tyre e mashtrojnë veten dhe boten. Ne akademitë e Rusisë , Gruzisë , Armenisë dhe Italisë janë shënimet qe tregojnë se ka ekzistuar  Albania e Kaukazit dhe se kjo e sotit e ka emrin nga ajo.
Një fakte tjetër nga shqiptaret është se ata janë shumicë ; e vërtete sepse Kurani atyre iu lejon martesën  me katër gra dhe se natalitetin e pa kufizuar e kanë ç’frytëzuar  si armë për dëbimin e te tjerëve “(vecernje novosti,13.10.2005god. )
Asgjë e re nga politika antishqiptare serbe’; vetem se shqiptaret me sjelljet e tyre po e trashin propagandën  serbe .

“ Чак, 1838. године скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи (како записује Јозеф Милер): Срби чине 92,09 одсто становништва. (Приредио – Ђорђе Бојанић ) “
Në vitin 1445 në Kosove e Metohi kishte vetëm 46 familje shqiptaresh te posa ardhurl ndërsa serbe ishin  12 844 familje. (. У жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину, Биничкој Морави, Призренском Пољу, Лабу Шиптара тада нема. )

Në atë kohë pra ( 1445 ) në Pejë nuk ishte asnjë familje shqiptare.  Bile edhe ne vitin 1838 , gati 400 vjet pas regjistrimit turk – në Pejë 92.09 % ishin serbë (Чак, 1838. године скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи: Срби чине 92,09 одсто становништва.)
E  ngjashme apo e njejte me deklaratat e hoxhëve tanë të “merituar” te cilët na helmuan historinë , origjinën dhe ardhmërinë. E njëjtë edhe me hasankaleshat e viteve 60-70-ta.
Të  thyhen nervat kur i lexon shënimet serbe  te kohëve të sotit , por të humbë orientimin edhe shkrimet e pseudoshqiptarëve që rrëshqasin në te njëjtin  akull antishqiptar.
Për ata që duan të mësojnë se çka shkruajnë serbët . më poshtë oi japi ne origjinal disa shënime plotësuese.
***
(По Рабану ми смо их називали Рабанаси, односно Арбанаси, како их и данас зовемо. Странци су их звали Албанцима и то из два разлога. Зато што су знали њихово порекло из кавкаске Албаније и зато што су са њима дошли први пут у додир на пределу Белиграда испод Томора. Белиград су Латини називали Албом, што је превод његовог српског имена на латински језик. Турци су их називали Арнаутима, што на арапском значи – „они који се нису вратили.” Они се стварно нису вратили, остали су у Србији. Сами Арбанаси нису за себе употребљавали ни једно од тих имена, они се називају Шћипетари, асвоју земљу Шћиперија. На њиховом језику реч шћипе или шкипе значи крш, брда или комове. Шћипетар се може превести на српски језик са Брђанин. Аустроугарски писци су, крајем 19. и почетком 20. века, намерно давали погрешно тумачење значења имена Шћиперија, уместо земљом брђана, називали је „земљом орлова„. То је требало да пред светом да Арбанасима неко племенитије порекло њиховог народног имена. * Deretiç_

 

 

 

 

 

 

 

vecernje novosti,13.10.2005god.

Приредио – Ђорђе Бојанић

 

На Косову и Метохији (Старој Србији) било је, пола века после Косовске битке, само 46 новоусељених албанских кућа (Албанци су племе са Кавказа које је населило данашњу Албанију почетком 11. века), како сведочи први турски попис из 1445. године за области Дренице и Подрима.

 

А српских кућа: 12.844. У жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину, Биничкој Морави, Призренском Пољу, Лабу Шиптара тада нема.

 

У Пећи, на пример, тада није било ниједне албанске породице…

 

Чак, 1838. године скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи (како записује Јозеф Милер): Срби чине 92,09 одсто становништва.

 

Данас, после НАТО злочиначке-агресије, под називом „Милосрдни анђео“, у Пећи (седишту српског патријарха) живи само неколико Срба!

 

Долазак Албанаца на њихове данашње територије…

 

 Албанци воде порекло са Кавказа. Албанија на Каквазу налазила се на истоку ове планине, између Каспијског мора и врха Кавказа. Једино по чему је та стара Албанија била позната јесу велики и опасни пси, такозвани кавкаски овчари.

 

Године 1043. побуњени намесник Сицилије, бивши византијски војсковођа Ђорђе Манијак, покреће војску преко Јадрана, у којој је било и Албанаца са женама и децом, да би у бици код Дојрана Манијак трагично изгубио живот.

 

Пораженим Албанцима, без бродова који су пали у руке Византинаца, Срби су омогућили да се населе у српском Поморју, околина  Скадра (некадашња престоница Србије). Убрзо су се одомаћила два назива за ову етничку заједницу, турски назив Арнаути – “они коју немају где да се врате” и назив Шћиптар, којим су се Арбанаси најрадије називали.

 

Населили су се на данашњој територији Албаније, углавном су се бавили сточарством , пошто су живели у планинским пределима.

 

Искористили су најезду Турака и тако се одомаћили.

По Рабану ми смо их називали Рабанаси, односно Арбанаси, како их и данас зовемо. Странци су их звали Албанцима и то из два разлога. Зато што су знали њихово порекло из кавкаске Албаније и зато што су са њима дошли први пут у додир на пределу Белиграда испод Томора. Белиград су Латини називали Албом, што је превод његовог српског имена на латински језик. Турци су их називали Арнаутима, што на арапском значи – „они који се нису вратили.” Они се стварно нису вратили, остали су у Србији. Сами Арбанаси нису за себе употребљавали ни једно од тих имена, они се називају Шћипетари, асвоју земљу Шћиперија. На њиховом језику реч шћипе или шкипе значи крш, брда или комове. Шћипетар се може превести на српски језик са Брђанин. Аустроугарски писци су, крајем 19. и почетком 20. века, намерно давали погрешно тумачење значења имена Шћиперија, уместо земљом брђана, називали је „земљом орлова„. То је требало да пред светом да Арбанасима неко племенитије порекло њиховог народног имена. * Deretiç

То није необично, зато што су данашњи Албанци мешавина различитих етничких компоненти, односно различитих култура. Они који су дали име овој новој нацији, забележени су први пут тек у 11. столећу, под етнонимима Албани и Арбани (Ферјанчић 1988). Они су били досељени сточари и зато су археолошки тешко препознатљиви – нису познати по трајним насељима ни занатској производњи; требало би тражити њихова гробља у планинским пределима. Сточари ранијих епоха, као Хунобугари или угарско племе, нису забележени по сопственој грнчарској производњи, која је најчешћи археолошки налаз у насељима, већ по гробљима и гробном инвентару, којима се могу пратити њихове сеобе изван матичног простора. 

Писани извори и језик указују на разнородно порекло албанских племена, међу којима исходиште најзначајнијих Арбана (Шиптара) и Мирдита – Мардаита треба тражити у предњој Азији, од Кавказа до Сирије.

arheolog Djordje Janković
http://www.rastko.rs/rastko/delo/11620